CD

DVD

MOVIES

FILMOVI

SPORT

DRESOVI

SOUVENIRS

SUVENIRI

MAGAZINES

NOVINE

SERVICES

USLUGE

Ovo nije sasvim ordinarna priča, niti Pepeljuga, kako glasi jedan stih iz velikog opusa svakojakih rokenrol ostvaranje najvećeg muzičara bivše Jugoslavije.

Harizmatična pojava Gorana Bregovića ispunjava jednu od njegovih mnogobrojnih kuća raštrkanih po celom svetu: beogradski stvaralački prostor umesto zidova uokviren je ogromnim staklenim stenama.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

To, zapravo, otkriva Bregovićevu unutrašnju potrebu da kroz jednostavnost forme pokaže složenost stanara i njegov prilično decentan arhitektonski ukus.

Lišen klišea i opšte prihvaćenih standarda, Bregović kroz prozore beogradske kuće zapravo briše granice između sebe i sveta, kojem pripada na potpuno drugačiji način.

Reč je o teško i mukotrpno ostvarenoj slobodi - mada u predvečerje beogradske premijere "Karmen sa srećnim krajem" sve izgleda tako bajkovito - koja se kroz besprekorno čiste staklene površine stapa sa Bregovićevom pojavom, osporavanoj i idealizovanoj tako dugo da se i glavni junak ove priče ponekad zapita ko je, zapravo, on?

Bregović veoma dobro zna da je odavno uspeo da prevali dug put od prosjaka do kralja, i da je glavom prokopavao teške planine, preuzimajući kao lider "Bijelog dugmeta" veliki teret promene svesti generacijama mladih ljudi formiranih u potpuno drugačijem ideološkom i vrednosnom sistemu, toliko različitom od njegovih shvatanja, stremljenja i izazova.

Tako je Bregoviću sudbina, zapravo, dodeljivala zadatke, kojih ni on nije do kraja bio svestan, ali je zahvaljujući razumevanju trenutka, i gotovo kameleonskom prilagođavanju i potčinjavanju drugih, uspevao da postane fenomen prve vrste, mada takvu ulogu on sa veselom razuzdanošću i uvežbanim pokretima ruku, odbacuje sa velikom lakoćom i jednostavnošću.

Rođeni dirigent, šta drugo!

Proveravajući uvek na svojoj koži onu neproverenu izreku "da ko živi bez ludosti nikad ne zna koliko je pametan", Bregović je već na početku muzičke utakmice od umišljenih profesora dobio crveni karton u nižoj muzičkoj školi, odsek violina, sa obrazloženjem da je lenjo i netalentovano dete.

Šamare nije mogao da izbegne ni od majke Borke, koja je, posle saznanja da je napustio srednju saobraćajnu školu, dotrčala pravo na binu na kojoj je mladi solo gitarista, svirajući u "Izohipsama", zamišljao kako mažnjava neku dobru "trebu" iz Sarajeva.

Sa šesnaest godina napušta roditeljski dom, počinje da živi samostalno, svira po kafanama, prodaje novine i radi kao fizički radnik.

O onome što je usledilo kasnije gotovo sve je poznato.

Kao da je sva njegova slava tek sneg na suncu, Bregović nas dočekuje sa oduševljenjem dečaka, nudeći nam širok osmeh i ograničeno vreme.

Kad mozak ne radi ljudski

Goran Bregović u razgovoru sa našim glavnim i odgovornim urednikom Momčilom Jokićem

Poklanjam mu knjigu sa naslovom "Bez granica", što kod njega izaziva jasnu simboliku, ali on, za razliku od emocija koje mu se čitaju sa lica, rečima barata krajnje racionalno, trošeći ih u onoj meri koja istovremeno otkriva i sakriva. Čini mi se da se sa notama lakše razbacuje i nekako šapuće, kao da je stigao iz Versaja, i kao kao da mu kroz glavu prolazi "Uspavanka za Radmilu M."

- Zvali su me Franzuzi, iz "Frans fudbala", da naprave intervju. Približava se Mundijal - počinje razgovor Bregović, koji kao da je konzervirao lice i telo.

Bela košulja, teget odelo, i lik koji, kako godine prolaze, sve više podseća na face sa kojima smo se sretali kao osmaci i srednjoškolci u muzičkim čitankama.

Nema pretenziju da od sebe pravi Baha i Betovena, niti mu pada na pamet da sebe upoređuje sa ozbiljnim kompozitorima, ali on se ponaša krajnje ozbiljno i zapravo iza njegovih lakonskih objašnjenja o tim njegovim malim-velikim operama krije se velika pretenzija i krajnje jasna ambicija.

Bregović ne radi ništa da ne ostane neprimećen. I zato se on danas igra raznim muzičkim žanrovima i miksacijama ("Pamtite me po pesmama mojim'', nije samo puka, obična poruka...)

Tu nema više ni traga onog rokera, mada se on, kao što su to pokazali prošlogodišnji povratnički koncerti "Dugmeta", očas posla uživi u ono što je po sopstvenom priznanju i velikoj sreći odavno iživeo i odbacio.

Sa velikom jednostavnošću uspešno opsenjuje prostotu više od nekoliko decenija, on, zapravo, filigranski tačno razobličuje ovdašnju sklonost ka mitomaniji, fetišizmu, idolopoklonstvu, odbacujući nagomilane i velike nanose primitivizma, i bojenja pojava u isključivo crne ili bele nijanse. On nas sve zajedno menja neprimetno, mada ima posla sa vraški lošim đacima. Lošijim i od njega, što je, ako i ovlaš znate njegovu biografiju, pravi podvig.

Pre nego što smo se ja i izvrsni fotoreporter "Ilustrovane'' Željko Sinobad prilično trulom "zastavom 101" dovukli do Senjaka i pokvarili auto prosek jednog od najelitnijih beogradskih kvartova, kroz glavu mi je prošla anegdota iz Bregovićevog života.

Tiče se njegovog mozga, i konstatacije da "on ne radi ljudski".

"Od mog mozga nisam ni očekivao ozbiljne akcije", odgovorio je vlasnik spornog mozga, ali se kasnije pokazalo nešto sasvim drugo.

- Bregović je vozio i ''vartburg'' - prekida Sinobad moje razmišljanje, ali istovremeno pokazuje uredno upakovani "jaguar" u Bregovićevom dvorištu.

Pustimo kola, sve trice i kučine, Severine, i one što se vrzmaju oko Bregovićevih pantalona - odavno izlizana priča - i pokušajmo da razgraničimo kad Bregović "pušta balone", a kad nas sve zajedno upozorava na ozbiljnost poplavnog talasa Dunava, Save, Drave, Miljacke, Vardara, Morače... što nam stalno preti... kad nas uči o našem neznanju, nerazumevanju i nepoznavanju trenutka.

I otkrijmo poentu da bi nam bilo lakše da razumemo početak...

- Ja sam srećam čovek. To je ključ - odgovara Bregović, na pitanje o tome kako postiže toliku količinu jednostavnosti u "glavi koja ne radi na uobičajen način."

- Ne znam kad je to bilo, ali do mene su došli momci iz jednog sarajevskog alpinističkog društva. Hoće da osvoje Himalaje. Pitaju me da li mogu da finansijski pomognem njihovu ekspediciju. Odgovorim potvrdno, ali pod jednim uslovom: hoću i ja na Himalaje. Oni me gledaju i kažu: o-okej, ali moraš da treniraš, da se spremiš. Od njih petnaest-dvadeset, ja budem među petoricom koji se popnu na vrh. Čista sreća, šta drugo.

Uočljivo je da na krajnje jednostavan način objašnjava veoma složene zahteve koje postavlja sebi.

o Nećeš mi reći da sve ono što ti se desilo posle raspada "Dugmeta" nije u velikoj meri pravac tvog stvaralačkog broda otisnulo u vode koje do kraja nisu ni tebi bile poznate?

- Nijednog trenutka, naprotiv. Bio sam u panici...

o Da, ali posle svega pređenog isuviše pojednostavljuješ stvari. Zanima me šta se događalo sa čovekom kome su slava i moć godinama bili sve, a odjednom nema "Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac", raspalo se...

- Suočio sam se sa samoposlugom. Imao sam u Parizu jedan mali stan, kupljen mnogo pre nego što je sve puklo, i nešto novca na računu. Bio sam u panici, ponavljam.

o I kreneš da po Parizu vičeš ''Ja sam slavni Goran Bregović iz jebene Juge'', i oni svi padnu u nesvest...

- Ne. Krenem u samoposlugu da kupim ručak. A sve manje para na računu.Tamo, nema tetke, pa ajde da kod nje ručam. Nema.

Ponovo o bajkama. Bregović, verujte, veruje u njih.

Snima reklame, ne odbija ni jedan posao. Pravi muziku za reklamnu kampanju maslaca, margarina, uložaka, ali iskusni je to ribolovac. Prokrstario je i Atlantik, spojio dve obale. Ima to u brodskom kartonu. Naučio je tu lekciju od vremena kad je uredniku zagrebačkog "Jugotona'' rekao "kajaćeš se jednog dana", kad je ovaj njegov materijal za ploču proglasio bezveznim.

- Nisam od sebe želeo da napravim Francuza. To bi bilo suludo.

Vraćamo se, dakle, na teren autentičnosti, što ga nikada nije krasilo. Mnogi su skloni da kažu kako je od njih za nas krao godinama, a sada od nas krade za njih. I ako je nešto od toga tačno, u tome ima vrhunskog šmekeraja.

- Pitaš me o jednostavnosti. Pokušavam da pojednostavim priču: radim osam sati svakog dana. Kao pekar, lekar ili novinar. Svakog dana odradim šihtu. Nekad pišem vesele, nekad tužne pesme. Ja sam vredan čovek. Tu je tajna.

Kaže da sebe podseća na zubnu pastu.

- Moram svakog dana da pritisnem tubu da bi iz nje nešto izašlo. Ako to ne učinim, taj dan je za mene bačen, izgubljen. Nema sadržaja, isunjenosti. Ja sam zapravo velika zubna pasta.

Taj svoj unutrašnji svet, u jednom trenutku, spreman je da podeli sa svima, u drugom se zakopčava, kao ono ''bijelo dugme'' s početka karijere koje ga je lansiralo u muzičku orbitu. Lako i jednostavno odbacuje priče o neophodnoj inspiraciji kako bi se stvorilo umetničko delo, mada se radije odlučuje da objasni kako nema pretenziju da uđe među besmtne kompozitore, niti ga to previše prvocira.

- Opet je reč o stereotipu.Veoma često skloni smo da verujemo kako su slavni kompozitori stvarali dela tako što su to radili kad nisu znali šta će od sebe. Ne, uveren sam da su i oni imali tih osam sati na raspolaganju. Sedneš i radiš.

Pokušavam da Bregovića prebacim na teren detaljnijeg objašnjenja tih prokletih stereotipova, mitova i mitomanisanja. Za trenutak se naslanja na gornji deo bordo ležaja, postavljenog ispred ogromnog niskog stola, sa ibrikom na sredini iz kojeg se oseća miris čaja.

- Samo da te za čas vratim na onih famoznih osam sati, da budem precizan. Tad je počeo rat, osim što sam bio u panici, obuzimala me je i dokolica. Onda sam pronašao izlaz. Pravio sam ženski nakit. Mnoge žene okićene su mojim nakitom. To je, zapravo, pronalaženje smisla, pa makar vam u tom trenutku sve izgledalo malo luckasto. Ako vas ispuni i pokrene, to je to.

Da se zna ko je Bize a ko Brega

Njegov život je u stvari muzičko delo, gde se svakodnevno mešaju crne i bele note kako bi dobio savršen akord. Noseći tu lavu u sebi, njegov život često je paralela između ličnih i društvenih kontrasta i dualizama, koje on pojednostavljuje do perfekcije.

- Pokušavaš da od mene dobiješ racionalno objašnjenje o našoj sklonosti ka gajenju stereotipa, i zalivanju mitomanije. Ja se slažem da na ovim našim prostorima fantastično uspeva stereotip...

...Tvoj orkestar svira u Nemačkoj, kad tamo svi cupkaju, podvriskuju, zapalili se kao ciganska furuna...

...Upravo tako. Nikad nisam sreo tog Nemca po meri našeg stereoptipa. Nikada. Čudno je kako to tumačimo, baš čudno.

A tek što mitomanišemo.

- To je potpuno izmaklo kontroli - kratko će Bregović.

Ne peca se na priču da je on, zapravo, jedan od kreatora stvaranja mita o ''Bijelom dugmetu''.

- "Bijelo dugme" nije tako veliko, niti značajno kako se prikazuje. Nije "Dugme" skupilo stotine hiljada ljudi na onim koncertima u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu. To je pravo malo čudo, taj narod je željan da peva, da se veseli, da se zbliži. Nisu tu bitni ni Srbi, ni Muslimani, ni Hrvati. Nismo mi toliko različiti koliko politike hoće da nas predstave. To je glavna stvar, šta je jedno ''Dugme'' u odnosu na ono veselje. Nismo se dugo družili, i to je bilo kao da vam se vratio najlepši san.

Priznaje da mu nije bilo lako da sve te razbarušene članove benda dovede u sistem, no kaže da je uživao, iako veoma dobro zna da je momke zatekao tamo gde ih je i ostavio. On je krenuo na drugu stranu, da zajedno sa novim razbarušenim orkestrom stvara muzičke priče i slike.

- Ako si sposoban da stvari vidiš baš kroz slike, da povezuješ horizontalu i vertikalu u glavi, imaš šansu da u svetu u kojem je sve izmišljeno, probano i prodato, nešto napraviš. Ja živim slike, i to me iskreno ispunjava.

Krene sa obe ruke prema glavi kad mu spomenete Cigane. Priznaje da su ga mnogo zadužili, ali veoma često ne uspeva da ih pohvata po svetskim metropolama gde poslednju deceniju krstari kao putnik koji je zadenuo za pojas trubu, a na leđa natovario veliki bubanj u koji lupa kao da je Kejt Mun.

- Joj, to je svet nedokučiv, poseban, drugačiji. Razbeže se, razmile, svako ima svoj senzibilitet, ma obožavam ih. Imam jednu zgodnu anegdotu; kad sam formirao Orkestar za svadbe i sahrane, odmah po završetku koncerta delio sam im zaradu. Oni odmah sve spizde. Sad im na početku godine dam samo jednu trećinu. Ljutili su se, ali su se pomirili sa sudbinom. Sad mnogi od njih kupe i stan...

Koncentrične krugove koje neumorno ostavlja po celom svetu ne doživljava kao privilegiju, ali sa dosta lucidnosti opisuje potrebu da se kući širom bivše Juge, od Beograda, preko Zagreba i Sarajeva, do crnogorskog egzotičnog mesta Perasta.

- Ja sam kao moj mačak koji zapišava svoju teritoriju. Nemam poseban odnos prema pukom prostoru, niti sam opterećen granicama, mada moram da priznam da tu potrebu osećam kao neku vrstu duhovnog carstva u kojem osećam svaki deo svog tela. Nije to nostalgija, prosto, dobro se osećam na toj geografskoj širini.

Za trenutak vraćam Gorana u Perast, gde sam prošlog leta saznao da tamošnji vlasnici kuća zadovoljno trljaju ruke. Bregović me pažljivo sluša, i ne menja grimasu na licu zbog činjenice da je sa njegovim dolaskom u ovaj bokokotorski gradić preko noći cena kvadratnog metra stana gotovo udvostručena.

- Nisam znao da utičem i na rast cena nekretnina. Eto ti novi fenomen. Mada ih dole ima na svakom koraku.

Ako svako more ima svoga Lera, kako kaže jedna stara dalmatinska pesma, onda je bolje da se što pre sa crnogorske obale preselimo tamo gde je Bregović, besplatno ovoga puta, dobio čak i ključeve jednog grada. Kao da je da znao zašto je, još kao vojnik u Nišu, Albancima napisao pesmu "Roke mandolina"

- Gradonačelnik Tirane je veoma neobičan čovek. Umetnik, promenio je kolorit grada koji je najduže živeo izolovan od sveta. Zapanjujuće je koliko malo znamo o tom svetu. To je sramota. Mislim da je ključ nerazumevanja u nepoznavanju stvari. Oni o nama znaju mnogo više. Kad nekog upoznate, onda je manje prostora za svađe, i nesporazume.

U Tirani je doživeo ovacija, ali to ne ističe u prvi plan. Spaja obrve na trenutak, kao da su ga zabolela krsta, ali to čini kako bi tri puta udahnuo i izdahnuo pre nego što objasni pojam sujete i svom životu.

- Nahranio sam sopstveni ego milion puta. Odavno nisam opterećen šta ko misli i na koji način me doživljava. Mislim da je život isuviše lep da bi se bez veze potrošio. Ponekad mi je žao što sam kasno počeo da radim tako jako i strastveno. Ja danas svoju muziku presvlačim u odelo koje je prilagođeno mojim godinama...

o Jednom si rekao kako je lepo biti star...

- Da, isto tako je lepo kad si dete. Pa ne misliš valjda da posle svega što sam prošao moram da se obazirem na komentare. To je daleko od mene. Ne, stvarno. Zamisli da se danas oblačim kao iz prve faze ''Dugmeta''. Na šta bih ličio. Na pajaca. Ne razumem ljude koji furaju fazon kao da žive mimo vremena i prostora. Ježim se od toga.

Šta ću ja Dženani

I dok pokušavam da skokovitost razgovora svedem na meru koja će velikom muzičaru na stranicama ''Ilustrovane'' odrediti makar približno tačnu specifičnu težinu, Bregović nijednog trenutka ne skreće priču na ''Karmen sa srećnim krajem'', zbog čega je, zapravo, prošle nedelje sebe namerno izložio novinarskim nasrtajima.

- Znaš zbog čega sam srećan što se više ne bavim rokenrolom?

Odmahujem glavom, ne znam.

- Zbog novinara. Sada razgovaram sa pametnim novinarima.

o Pustimo novinare. Kakva je sudbina tvoje ''Karmen''.

- Jebi ga, valjda će to Beograđani dobro da prihvate. Sve može da se shvati na ovaj ili onaj način. Nešto je nekome bljutavo, ali ja sam u ovu supu dodao malo soli. Verujem da je ukusna.

Ne psuje često. Na pola sata jednom ili dva puta ispali koju, uživa da mudruje, ali kako razgovor odmiče, sve sam sigurniji da njegov mozak ne radi na uobičajenoj frekvenciji. Nekakvi fleševi prolaze kroz tu glavu, i na trenutak se njegova krhka telesnost učinini tri puta većom nego što jeste. Sve to dolazi iz one iste glave koja je skandalizovala puritanski deo naroda kada je onog Petrovića i njegovo dobro jutro poslao u finu materinu. Određena vrsta zagorske smirenosti, nasleđena od oca Franje, preovladava u njegovom karakteru.

- Da smo svi temperamentni kao što je većina ljudi sa ovih prostora, ta lokomotiva bi stalno išla istim kolosekom. Neka i nas malo smirenijih.

Nisam imao nameru da Bregovića išta pitam o Dženani i njenim ćerkama i unuci. Želeo sam da čujem da li je neka njegova devojčica povukla na tatu, no on je sa velikom pažnjom izabrao samo tri reči kako bi pokazao emociju prema deci koju viđa kad stigne da se raspakuje između Tirane i Seula, sa mnogobrojnim međustanicama.

- To su mala čuda.Čuda, savršena.

Ovog puta je ponovio u nešto dužim razmacima reč "čuda", ostavljajući sebi desetinu sekunde da stvori sliku prepunu posebne ljubavi i drugačijeg ispoljavanja emocija.

- Nemam nikakvu potrebu da od svojih devojčica pravim ništa nalik na sebe. To su čuda, svaka za sebe.

Vala, mislim, i Dženana je čudo i heroj kad te trpi...

- Šta ću joj ja. Stvarno mislim da je sve na majci. Muškarci su tu da nešto dodaju, obezbede. Da vide da li to funkcioniše.

Rastajemo se kao da se znamo sto godina. Kažem mu da sam jednom od njegovog ''Dugmeta'' bio na gubitku. Prepričavam mu detalj sa koncerta iz Herceg-Novog kad je ceo bokokotorski zaliv odjekivao od Bebekovog glasa... Eto baš hoću da budem blesan, vala neka ću... Mahao sam jaknom, koja mi je iskliznula iz ruke i nestala u masi...

- Ko će znati šta je gubitak, šta dobitak - dodaje Bregović.

Dok završavam tekst, na jednoj od ovdašnjih televizija uočavam prilično kičastu reklamu.

S jedne strane anđeo, s druge, u istoj ravni, Bregović. Najavni, reklamni tekst glasi: Karmen Gorana Bregovića sa srećnim krajem.

Tek da se, valjda, napravi jasna razlika uzmeđu Žorža Bizea i Bregovića.

Da se zna ko je ko.

Da današnja deca, i sva ona koju su odrasla uz Bregovićeve pesme i svi oni koji danas dolaze da slušaju te male-velike Bregine rukoveti, ne zamene čike...

Ne znam kako bi to Bregovićeva ovnovska sujeta, sakrivena iza sedam gora i sedam mora, preživela.