TITO PRED SUDOM ISTORIJE 

Fenomen velikog vođe
5. novembar 2006


Piše: Pero SIMIĆ

MA šta ko o njemu mislio, ignorisao ga ili prezirao, s razlogom ili bez njega obožavao ga ili ga u zvezde kovao, Tito ostaje jedan od fenomena 20. veka. Možda čak i jedan od najvećih.


Zvanično, jedva je završio nižu seljačku i dva razreda šegrtske škole, a decenijama je gotovo s celim svetom govorio na per tu. Formalno, bio je bravar po zanimanju, a njegovi savremenici ga pamte kao velikog gospodina prefinjenih manira: velemajstor u mačevanju, solidan pijanista, izuzetan dreser i jahač konja. Na rukama je uvek nosio svilene rukavice, a njegovu levu ruku još od 1938, kada je KPJ imala samo oko 2.000 siromašnih članova, krasio je skupoceni brilijantski prsten!


Solidno je govorio i pisao nemački i ruski, delimično i esperanto, kirgijski i engleski jezik, a vodeći jezik zemlje kojom je doživotno vladao nikad nije čestito naučio!
Sistematskom medijskom kampanjom, kojom se tokom Drugog svetskog rata bavio preko sovjetske radio stanice ”Slobodna Jugoslavija”, stvorio je mit kako je tokom tog rata u Srbiji imao desetine hiljada ”naoružanih boraca”, a tek posle njegove smrti objavljeno je da je celokupna Titova vojska u celoj centralnoj Srbiji u leto 1942. brojala 752 pripadnika, a da ih je godinu dana kasnije bilo samo 825! I da njegova partija u septembru 1944, neposredno pred Staljinovu invaziju na Srbiju, uopšte nije imala svoje partijske organizacije u ”Kraljevu, Pomoravlju, Kragujevcu, Čačku, Užicu, Šapcu, pa i Požarevcu i delu zaječarskog i valjevskog kraja”, a u Beogradu joj, kako je Tita izveštavao lider srpskih komunista dr Blagoje Nešković, ”ništa nije ostalo”!


U SVET visoko politike ušao je kao jedan od najvernijih obožavalaca Josifa Visarionoviča Staljina; godinama je slovio za njegovog najlojalnijeg sledbenika, a preko noći je, 1948, postao najveći disident! I od Zapada zbog podrivanja Kremlja, izvukao više dolara od bilo kojeg komunističkog otpadnika u svetu.
Srce Zapada je toliko osvojio da je Čerčilov sin Randolf 1949. zbog Tita ušao u pravi verbalni rat sa moskovskom ”Literaturnom gazetom”, koja je tvrdila da je jugoslovenski vođa ”mali kepec”. Dokazujući da je on ipak jedan santimetar viši od svog ideološkog oca, Čerčil junior preko londonskog ”Dejli telegrafa” nije poricao da je ”Staljin veliki div”, ali je vatreno branio tezu da je ”Tito vrlo veliki kepec”.

Bez obzira na to što se u Prvom svetskom ratu tako strasno borio protiv Srbije i zbog toga dobio austrijski orden za hrabrost, bez obzira na to što je u Drugom svetskom ratu veštim manipulacijama poništio (pre)skupo plaćenu pobedu Srbije u Prvom svetskom ratu, najzad, bez obzira na to što uopšte nije bio Srbin - mnogi Srbi u Srbiji Tita i danas smatraju najvećom ličnošću celokupne srpske istorije, većom i od Svetog Save i Stefana Nemanje, cara Dušana i kralja Milutina, Karađorđa i Miloša, Vuka i Dositeja, Tesle i Andrića!
Više od 30 godina njegovi podanici su jedan fiktivni datum, 25. maj, koji, verovatno, nema nikakve veze sa njegovim rođenjem, slavili kao njegov pravi rođendan, a ni slutili nisu da Tito ima deset datuma rođenja.
Lista fakata i fikcija koje su ga pratile celog života nije ovim ni približno iscrpljena. Naprotiv, sve što je rečeno u uvertiri ove priče čini samo vrh ledenog brega nespojivih kontrasta koje je on spajao u svojoj ličnosti.
Na vrhuncu njegove moći Tita su njegovi saradnici proglasili jednim od najvećih državnika 20. stoleća, njegovu zemlju najstabilnijom, njen režim najnaprednijim, ali već za njegovog života se videlo da ispod te pozlate, kao i kod svih doživotnih vladara, viri hipokrizija. Tako će Titova desna ruka, Edvard Kardelj, tvorac svih sistemskih zakona i sva tri ustava komunističke Jugoslavije, sredinom sedamdesetih godina američkom fizičaru srpskog porekla Bogdanu Magliću u Vašingtonu u poverenju reći: ”Vi ne znate koliko je naš sistem strašno pogrešan! Ništa se praktično ne može učiniti! Nikakve promene (nabolje) nisu uopšte realne!”


MILIONI Jugoslovena to, naravno, nisu znali, a i da im je tu Kardeljevu priču neko nekim slučajem saopštio, oni u nju, opčinjeni Titom, nikad ne bi poverovali. U prosperitetnu budućnost Jugoslavije i u njenu neuništivost, o čemu im je Tito govorio celog života, verovalo se u svakom kutku ove zemlje.
Tek kad je njegov životni put maja 1980. konačno završen, Titov najpoznatiji biograf, akademik Vladimir Dedijer, skupio je hrabrosti da kaže:
- Sve dok se ne otvore moskovski arhivi, istorija neće moći da dâ svoj sud o Titu.
U godinama koje su sledile ni Titovi naslednici, ni njegovi potomci ni po koju cenu nisu želeli da svog kontroverznog vođu prepuste sudu istorije. Nisu dozvoljavali čak ni da ona sudi i presuđuje o onom periodu njegovog života o kome se praktično ništa nije znalo: o Titovoj ulozi u staljinističkim pogromima u SSSR-u, uoči Drugog svetskog rata, kada su širom ”prve zemlje socijalizma” pobijene stotine vodećih jugoslovenskih komunista upravo kada se on svim silama borio da dođe na čelo KPJ. A ništa faktički nisu znali ni o tome kada ga je i pod kojim okolnostima moskovska Kominterna stvarno imenovala za lidera svoje jugoslovenske filijale, odnosno KPJ.
Gotovo svi njegovi naslednici uporno su se ponašali kao da Tito uopšte nije okončao svoj životni put, već da je samo otišao na nešto duži službeni put! Zato je on gotovo celu deceniju, praktično sve do raspada Jugoslavije, i dalje nazivan njenim predsednikom, šefom njene vladajuće partije, vrhovnim komandantom njene armije!
I milioni običnih Jugoslovena su u to vreme iskreno mislili da za istoriju u Titovom slučaju i nema nekog naročitog posla. Eventualno samo toliko da izmeri i verifikuje Titovu veličinu i potvrdi njegovu bezgrešnost.
Dedijer je preostalih desetak godina života iskoristio da dođe do tajnih fondova moskovske centrale Kominterne. Nažalost, i on i desetine drugih istoričara ostajali su kratkih rukava.
Pandorina kutija najmisterioznijeg perioda Titovog života je i u godinama Gorbačovljeve "perestrojke" u Moskvi bila hermetički zatvorena.


Moskva otvara vrata
SVE je počelo u proleće 1990, kada je pisac ovih redova prvi put boravio u Moskvi.
Gost je svojim domaćinima u listu ”Večernja Moskva” izrazio želju da poseti Centralni partijski arhiv Instituta marksizma - lenjinizma u Moskvi, u kome se čuva i arhiva Kominterne, koja je Tita početkom Drugog svetskog rata i dovela na čelo KPJ.
Uz usmenu želju priložio je i pismo mr Milovana Bosića, direktora Arhiva Centralnog komiteta tada praktično već raspuštenog SKJ, kojim se rukovodstvo Centralnog partijskog arhiva u Moskvi moli da izađe u susret ”poznatom jugoslovenskom novinaru i publicisti”.
Ljubazne moskovske kolege činile su sve što je bilo u njihovoj moći, potežući i neke svoje veze u državnom i partijskom vrhu sovjetske prestonice, ali vrata arhiva u kome se više od pola veka čuvaju neke od najvećih tajni iz Titovog života ostala su čvrsto zatvorena. Umesto ulaska u masivnu kvadratnu petospratnicu Centralnog partijskog arhiva u Puškinskoj ulici, u centru Moskve, gostu iz Beograda je ponuđeno da naučnim saradnicima IMEL-a, Instituta marksizma - lenjinizma pri Centralnom komitetu KPSS, u ulici Vilhelma Pika, održi predavanje o političkim prilikama u uskomešanoj Jugoslaviji. Predlog je odmah prihvaćen, a akademski mir narušila je procena predavača iz Beograda da su izuzetno male šanse ne samo da se spreči raspad Jugoslavije, već i da se izbegne sve izgledniji građanski rat u njoj.
MEĐU slušaocima se najpre osetila neverica, a potom i učtivo neslaganje. Jednima se činilo da je govornik preterani pesimista, a drugima da je situacija u SSSR-u potencijalno opasnija od one u Jugoslaviji. U času kad su ovi potonji kao primer naveli tada aktuelne tenzije u baltičkim republikama, gost je pokušao da se odbrani od zamerki koje su mu upućene
- baltičke republike su peraja na kitu, a kod nas problem nije sa perajima, već se otvara sukob Srba i Hrvata, koji Jugoslavija objektivno ne može preživeti.
Kritičari su malo popustili, da bi domaćini na kraju sa svojim beogradskim sagovornikom podelili krajnju zabrinutost za sudbinu Titove Jugoslavije, koja je više od tri decenije bila uzor većini sovjetskih disidenata.
Čim je ovaj neobični skup završen, autoru ove priče je saradnica ”Večernje Moskve” prevodilac Tatjana Onučina diskretno rekla:
- Čeka vas načelnik Odeljenja za Istočnu Evropu IMEL-a, naš poznati istoričar Fridrih Firsov.
PISAC ovog teksta je iznenadni dijalog sa ovom krupnom figurom sovjetske istoriografije iskoristio da svom sagovorniku postavi pitanje o tome kako on procenjuje ulogu Kominterne i mehanizme preko kojih je ona upravljala delatnošću svih njenih sekcija širom sveta. Firsov kao da je jedva dočekao ovo pitanje:
- Kominterna nije bila nikakva međunarodna organizacija! Bila je to prosta transmisija Staljinovog režima, tačnije rečeno, ispostava odeljenja za međunarodnu saradnju Ce-Ka-Ka-Pe Sovjetskog Saveza.
Obrazloženje je bilo krajnje ubedljivo, ali i neočekivano kad se ima u vidu da ga izgovara visoki funkcioner u naučnom aparatu sovjetske Ka-Pe:
- Staljinov režim je prema svom nahođenju birao i postavljao šefove i centralne komitete svih komunističkih partija u svetu, plaćao sve njihove glavne funkcionere i finansirao celokupnu njihovu aktivnost.
Pretpostavljajući da bi ga to moglo interesovati, gost je domaćinu izneo mišljenje da se 1948. nije radilo o nekakvom velikom koncepcijskom razlazu, već da se osnova toga sukoba svodila na to da li će bar u Jugoslaviji, ako ne i šire, mali Staljin zameniti velikog Staljina. I da to potvrđuje fakat da se Tito tad staljinistički obračunao sa svojim stvarnim i nabeđenim suparnicima, i da je zbog toga, isto kao i Staljin, formirao nekoliko logora širom Jugoslavije. Učtivi Firsov to nije komentarisao, ali je bilo vidljivo da je ovo objašnjenje primio sa odobravanjem.
ČETIRI-PET dana posle ovog razgovora, glavni i odgovorni urednik ”Večernje Moskve” Aleksandar Lisin je autoru ove priče, na ispraćaju iz sovjetske prestonice, saopštio radosnu vest:
- Ima velikih šansi da ti odobre istraživanje arhivske građe jugoslovenske sekcije Kominterne! Kad dođeš u Beograd što pre pošalji Centralnom partijskom arhivu sve potrebne papire i zeleno svetlo bi brzo moglo biti upaljeno!
Tako je bilo!
Znajući da svi veliki svetski arhivi, zbog površnosti koja ih prati, zaziru od novinara, potpisnik se Ivanu Gerasimoviču Kitaevu, direktoru Centralnog partijskog arhiva IMEL-a, odnosno CKKPSS, obratio samo kao spoljni saradnik jednog beogradskog istorijskog instituta, a ne i kao novinar ”Novosti”. Od Moskve je tražio da mu dozvoli bar uvid, ako ne i fotokopiranje onih dokumenata o kojima se u Beogradu decenijama šuškalo - tzv. karakteristika koje je Tito svojevremeno u prestonici SSSR-a davao o mnogim svojim partijskim drugovima i prijateljima, konkurentima za partijski presto, koji su nekoliko godina kasnije, gotovo svi do jednoga, likvidirani u ”prvoj zemlji socijalizma”.
AUTOR je već odavno slutio da se iza tog nešto krupno valja, jer je nepobitno došao do zaključka da je Tito za tridesetak godina, koliko je vodio jugoslovenske komuniste, izneo najmanje 16 različitih verzija o tome kad i kako ga je Kominterna dovela na čelo KPJ! I baš tih dana u Beogradu objavio knjigu ”Kada Tito, kako Tito, zašto Tito”.
Već za petnaestak dana od slanja novog pismenog zahteva u Moskvu, iz prestonice SSSR-a stigao je pozitivan signal. To je bio veoma dobar znak, jer je to za arhivske standarde predstavljalo izuzetnu brzinu.
Bio je to dobar znak, ali pisac ovog teksta ni slutio nije da se upustio u avanturu koja će trajati gotovo punih 15 godina. A još manje je slutio da će ga u Moskvi sačekati i jedno prijatno iznenađenje: upitnici gotovo svih fascikli arhivskih dokumenata koji će mu biti stavljeni na raspolaganje - u koje su istraživači upisivali svoje generalije - bili su prazni. A to je značilo da ih nijedan istraživač pre njega nije imao u rukama!
Preliminarne rezultate tih istraživanja autor je proteklih godina redovno predočavao čitaocima "Novosti", a konačni rezultati tih dugogodišnjih istraživanja sada se prvi put integralno stavljaju na uvid javnosti.
 

Surov kraj Gorkića

VEĆ na prvim stranicama Titovog tajnog moskovskog dosijea, u koji je ovaj istraživač juna 1990. prvi u svetu imao uvid, usledilo je veliko iznenađenje. Autentični arhivski dokument koji se pred njim pomolio pokazivao je da Tito na čelo KPJ, po svemu sudeći, nije došao političkim, već obaveštajnim kanalima!
Taj dokument - jedan upitnik koga je Tito 21. maja 1935. svojeručno popunio u Moskvi - nedvosmisleno pokazuje da je njegov promoter u moskovskoj direkciji Kominterne bio jedan visoki funkcioner tajnog krila Staljinovog NKVD-a. Bio je to Ivan Karaivanov, čije je kodirano ime u NKVD-u bilo Špiner. I za koga je i sâm Tito pred kraj života, na jednom predavanju u Kumrovcu priznao da je bio "nkvdovac” i da je "osim toga radio u aparatu Kominterne”.
ŠEST dana pošto je Tito odgovorio na sva pitanja iz upitnika, ovaj "nkvdovac" je svojim potpisom - a u to vreme to je značilo i životom - garantovao da budući jugoslovenski vođa ”zaslužuje poverenje” Staljinovog režima. Svojeručno, mastilom, na ruskom jeziku, napisao je da je Tito ”dosledan i predan delu proleterske revolucije” i da može biti "predavač Š” na tzv. Međunarodnoj lenjinskoj školi u Moskvi, na kojoj su politički indoktrinirani najmilitantniji komunisti iz raznih krajeva sveta. Šta je značila šifra ”predavač Š” ni do danas nije razjašnjeno, ali ono što se sasvim pouzdano zna je to da su sovjetske tajne službe Tita tad prekrstile u Fridriha Francoviča Valtera i da je on narednih 12 godina, sve do 1947/1948. s Moskvom komunicirao gotovo isključivo služeći se tim lažnim imenom.
Uz toplu preporuku ovaj "nkvdovac" je upisao i sve svoje generalije, a na kraju garancija koje je dao za Tita dva puta se potpisao. Prvo: ”Potpis (čitko): KaraIvanov”, drugo: ”Potpis druga koji preporučuje: KaraIvanov”.
OVIM neočekivanim otkrićima lista iznenađenja, kojima obiluje ovaj dokument, nije ni približno bila iscrpljena. Na pitanje o vremenu i mestu rođenja, Tito je upisao ”Hrvatska (Jugoslavija) 1893.”, a ne 1892, kako je do kraja života tvrdio u samoj Jugoslaviji. U rubrici "otac" napisao je: "Franc", a po dolasku na vlast u Jugoslaviji govorio je da mu se otac zvao Franjo. Na pitanje koji je rod vojske služio, koju je dužnost u armiji obavljao i koji čin imao drugačijim rukopisom upisano je: ”pešadijski podoficir”. Isto se desilo i kod odgovora na pitanje ”članstvo u partiji”, jer rukopis reči ”član KP Jugosl(avije) od 1920. g.” nije istovetan onome kojim su dati odgovori gotovo na sva preostala pitanja!
NA osetljivo pitanje u kojim ustanovama i gradovima je radio od Oktobarske revolucije (1917) do danas (1935), koje je sve dužnosti u tim ustanovama obavljao, od kad do kad je to činio i zbog čega je prelazio na nove položaje - usledio je lapidaran odgovor, ispisan krupnim slovima: ”DRUG VALTER - ČLAN CK KPJ”! I ništa više.
A već na prvi pogled, golim okom, bilo je vidljivo da je taj odgovor naknadno upisan. I da rukopis uopšte nije identičan onome kojim su ispisani odgovori na prethodnih tridesetak pitanja!
Povrh svega, Tito se na kraju upitnika zakleo da ”neće nijednu tajnu nigde i nipošto odavati” i da su svi podaci koje je o sebi dao apsolutno tačni!
ODMAH se postavilo logično pitanje: da li je Tito poverenje NKVD-a kao udarne pesnice Staljinove diktature mogao da zasluži samo za šest dana? Od 21. maja, kada je popunio ovaj upitnik, do 27. maja, kada ga je Kominterni, NKVD-u i drugim službama sovjetskog sistema preporučio "nkvdovac" Ivan Karaivanov?
Dilemu su veoma brzo razrešile naredne stranice Titovog i tajnih dosijea drugih jugoslovenskih komunista, koji se čuvaju u Centralnom partijskom arhivu CKKPSS u Moskvi. Ti dokumenti nepobitno pokazuju da je Titova saradnja sa NKVD-om počela najkasnije 4. marta 1935, kada je on sovjetskim obaveštajcima u Kominterni u najvećoj diskreciji saopštio sve što je znao najmanje o šestorici vodećih jugoslovenskih komunista.
Počasno mesto među njima zauzima tadašnji šef CKKPJ Josip Čižinski, koga su njegovi partijski drugovi zvali ilegalnim imenom Milan Gorkić, a u Kominterni je nosio pseudonim Somer.
”Karakteristika”, koju je Tito agentima NKVD-a predao o svom partijskom šefu, otkucana je na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku. U njenom levom gornjem uglu Jakubovič ili Špiner, ili neko od njihovih saradnika, ispisao je mastilom, takođe na ruskom, napomenu: ”Razgovor sa dr(ugom) Brozom - 4/III 1935.” Ovaj dokument od reči do reči glasi:
”SOMER (Gorkić) - od 1918. godine u Komsomolu (misli na organizaciju mladih komunista u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja tad formalno nije ni postojala). Znam samo da je Somer bio ranije intelektualac; radio sam s njim od avgusta 1934. godine pa do sada. Ranije ga nisam poznavao, ali ga vi dobro znate. Kada sam se s njim upoznao, tada sam bio kooptiran u CK, na konferenciji. Na mene je on ostavio veoma dobar utisak. On je teoretski veoma napredan. Video sam kako on radi i mislim da je veoma sposoban čovek. Što se tiče njegovih ličnih karakteristika, ophođenja s ljudima itd., moji su utisci veoma dobri, on ume da se ophodi s ljudima. On ima samo jedan nedostatak: sve drži u svojim rukama - na jednoj sam sednici CK govorio o tome. Teško je reći iz kojih razloga tako radi. Moguće je da nema dovoljno poverenja u političke sposobnosti drugova. U njegovom ličnom životu ništa loše nisam primetio. Živi vrlo skromno, ne trči za ženama, porodicu nema. Ali, postoji jedna njegova poznanica, ne znam gde, mislim u Češkoj, kod koje on odlazi kada ima mogućnost da otputuje, za vreme odmora. On iz Beča odlazi u Češku na dva-tri dana. To biva retko. Na primer, za pola godine skoro nije dobio odmor. To biva dva-tri puta godišnje, ne češće, i svega nekoliko dana, ne više. Takav odmor daje se za obnavljanje snage. On dobro radi sa kadrovima. Ume da odabere ljude, to sam video po sebi. Kada sam dolazio, veoma je ozbiljno ispitivao i video sam da zna da odabere kadrove. Što se tiče konspiracije, takođe je veoma oprezan.
ŠTA sam još primetio u vezi sa njim? On se ponaša s ljudima kao da u njih ima poverenja i ako je čovek razgovorljiv, onda može da stekne njegovo poverenje, a naprotiv, s takvim ljudima treba biti oprezan, treba ih više proveravati. O njemu više ništa ne znam.”
Tridesetak meseci kasnije Čižinski je iznenada uhapšen u Moskvi i na montiranom sudskom procesu 1. novembra 1937. osuđen na smrt streljanjem i odmah likvidiran.


Mišljenje kao - presuda!

ISTOG dana kada je agentima NKVD-a u Kominterni osumnjičio svog partijskog šefa Milana Čižinskog, Tito je rezidentima Staljinove tajne policije ispričao sve što je znao i o svom starom partijskom drugu, članu najužeg rukovodstva KPJ novinaru Kamilu Horvatinu.
Titov poverljivi iskaz o ovom zagrebačkom komunisti otkucan je na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, a iznad njega je mastilom, takođe na ruskom, ispisana je naznaka: ”Razgovor Jakuboviča i Špinera s Titom - 4/III 35.” A evo šta je Tito ovim "nkvdovcima" rekao o ovom svom prijatelju s kojim je intenzivno sarađivao od 1927, a naredne godine je s njim proveo dve nedelje u policijskom zatvoru u Zagrebu:
”HAGEN (pravo ime Horvatin). Poznajem ga odavno, od 1922. godine, prema kazivanju drugih, a lično sam se upoznao i radio s njim 1926. Intelektualac. Ranije je bio nacional-revolucionar i 1912. godine je zbog atentata na namesnika Hrvatske uhapšen i odležao je dve godine. Kad sam se s njim upoznao, bio je član hrvatskog Obkoma (Oblasnog komiteta KP) i redaktor našeg partijskog lista ”Borba”. Pripadao je levoj frakciji, u kojoj su bili (Đuro) Cvijić, Rajko Jovanović i drugi, kada smo vodili borbu protiv te frakcije. S njim sam se sretao ranije i zato i mogu da ga okarakterišem po tom periodu. Njegovo ophođenje sa radnicima ranije nije baš bilo dobro; imao je neku intelektualističku crtu, nije imao ponašanje pravog partijca i to je ljude plašilo. Ljudi nisu mogli da se izraze, jer je on na njih gledao s visine. Njegovo ponašanje se radnicima nije dopadalo.
MADA je bio u toj frakciji s (Đurom) Cvijićem, koji je sa nama 1928. godine bio tri nedelje u policiji, uvideo sam da on nije tako jako zaluđen za frakcionaštvom kao drugi. Bio je veoma oprezan i čak je na jednom sastanku (partijskog) aktiva, gde se vodila diskusija o frakcionaškoj borbi, priznao izvesne greške, ali ne sve. Tako žestok frakcionaš, kao što su bili drugi, on nije bio. S njim sam se upoznao kada je bio kooptiran u CK (KPJ) umesto druga Senjka (Vladimira Ćopića). Treba reći da kod njega ima kojekakvih intelektualističkih ostataka u ophođenju sa radnicima. Što se tiče konspiracije, veoma je oprezan, nema poverenja u ljude. Isuviše je konspirativan, te to kod njega čak prelazi u strah. Po mom ubeđenju, on je napravio veliki korak napred u svom ophođenju s ljudima, mada i dalje ima kod njega nekih ostataka ophođenja s visine. U partiji je od 1919. godine.”
Nepune tri godine posle Titovog ”razgovora” sa Jakubovičem i Špinerom, februara 1938, Kamilo Horvatin je uhapšen u Moskvi i ubrzo osuđen na smrt.
Tog 4. marta 1935, osamdesetak dana pre nego što će agenti NKVD-a u Kominterni odlučiti da on ”zaslužuje (njihovo) poverenje”, Tito je izaslanicima Staljinove policije u Kominterni u poverenju govorio i o Vladimiru Ćopiću i Ivanu Gržetiću. Iznad prvog dokumenta, otkucanog na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, mastilom je, takođe na ruskom, upisana napomena: ”Razgovor Jakuboviča i Špinera s Titom - 4/III - 1935.” A u tom razgovoru Tito je o Vladimiru Ćopiću Senjku rekao:
”SENJKO - stari radnik. O njemu sam samo slušao. On je u našoj partiji bio veoma popularan. Kada je bio osuđen na tri godine - pobegao je i nalazi se ovde. S njim sam počeo da radim u avgustu 1934. godine. Frakcionaštva kod njega nije bilo - to je ono što se obično primećuje kod intelektualaca. On je komunista koji može da skupi ljude oko sebe, ima na njih uticaja, ume da ih sakupi u kolektiv.”
U jesen 1938, dok je Titu pomagao da sa ruskog na hrvatski jezik prevede ”Kratki kurs istorije SKP(b)”, Svesavezne komunističke partije Staljinovih i Lenjinovih boljševika”, Ćopić će biti uhapšen u Moskvi. Pet meseci kasnije, marta 1939, Tito će ga izbaciti iz KPJ kao ”elementa koji je našoj partiji i radničkoj klasi naneo goleme štete”, a mesec dana posle toga, aprila 1939, Ćopić će u Moskvi na osnovu isfabrikovanih dokaza biti osuđen na smrt streljanjem.
Titovo ”mišljenje” o Ivanu Gržetiću, koji je u Kominterni imao pseudonim Heler, još je zanimljivije. Ponajviše zbog toga što pokazuje da Tito marta 1935. nije imao nikakvih problema da se seti nekih detalja iz privatnog života ovog čoveka koji su se desili petnaestak godina ranije, u Dalmaciji, u kojoj revnosni sagovornik Jakuboviča i Špinera tada uopšte nije boravio.
EVO kako je Tito agentima NKVD-a opisao ovog svog partijskog druga:
”HELER (pravo ime Gržetić). Radnik - stolar. Poznavao sam ga i ranije i radio zajedno sa njim. U partiji je od 1919. do 1920. godine. U partiji je ranije dobro radio; radio je u sindikatima, ćelijama itd. Lični život je vodio primeran, kao radnik razvratan nije bio. Ali je pomalo u partijskom radu sada, a i ranije bio lenj (ranije je to bio više, sada manje). Sada radi u CK. Ja nisam radio sa njim u CK, ne znam kakav je on sada. Ali boravio je u Moskvi i mislim da se malo popravio. Učio je u Lenjinskoj školi (u Moskvi) sedam meseci. Radio je u rukovodstvu jugoslovenskih sindikata. Konspirator je dobar. U vreme ozbiljnih opasnosti uvek je umeo da ih izbegne.
U ličnom životu on pomalo voli žene, ali je vrlo oprezan. Imao je jednu epizodu sa jednom ženom u Dalmaciji. Na dalmatinskoj rivijeri upoznao se s jednom strankinjom. Kazao je da je to uradio da bi od nje dobio neki dokument. On je stvarno dobio dokument, ali ne znam zbog čega mu je bio potreban. Zbog toga je dobio ukor. Zatim se u stanu fotografisao sa gazdom stana simpatizerom. Ovaj je imao svoj fotoaparat i snimio ga je. I zbog toga je dobio ukor. Ranije, kad sam radio s njim bili su takvi uslovi, da nije bila potrebna stroga konspiracija, a ovo o čemu sada pričam odnosi se na kasniji period.”
Na levoj margini dokumenta otkucanog na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, mastilom je, na ruskom, napisana oznaka: ”Razgovor s d(rugom) Brozom 4/III 35.”
Gržetićev tajni dosije u Moskvi pokazuje da je Tito agentima NKVD-a još jedanput skrenuo pažnju na ovog svog partijskog druga. U nedatiranom dokumentu ”Iz stenograma, podaci koje je o članovima CK i kandidatima za članove CK (KPJ) dao Valter” Tito je o ovom čoveku, koristeći njegov drugi pseudonim, u poverenju rekao:
”FLAJŠER. On je promenio do nekog stepena svoj karakter. Sada ima nešto što ima i Petrovski (Kamilo Horvatin): ne ume da privuče ljude, ne ume da se prilagodi masama.”
Nedugo posle ove Titove ”karakteristike” Gržetić je uhapšen i streljan u Moskvi. Godinu dana posle njegove likvidacije Tito će u jednom izveštaju dostavljenom NKVD-u posmrtno optužiti Gržetića da je ”svojim saboterskim ponašanjem sramotio našu partiju” u Moskvi.


Hohštapler zbog kritike

ČETVRTOG marta 1935. Tito je agentima NKVD-a ocrnio i svog kolegu, člana najužeg rukovodstva KPJ, crnogorskog komunistu Adolfa Muka, čije je ilegalno ime bilo Levi. Iznad ovog dokumenta, kucanog na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, upisana je šifrovana oznaka ” - 4 - ”, a na levoj margini prvog pasusa mastilom je, takođe na ruskom, ispisana napomena: ”Razgovor s d(rugom) Brozom 4/III 35.”
Ovaj dokument, koji se sada prvi put predočava javnosti, posebno je važan i zbog toga što na najautentičniji način otkriva kako je Tito stvarno sticao poverenje NKVD-a. Svedoči i kojim se sredstvima on pri tom služio, a otkriva i tehnologiju njegovih ”razgovora” sa špijunima Staljinove tajne policije u Kominterni i činjenicu da je on već tada, čim je došao u Moskvu, radio o glavi generalnom sekretaru CKKPJ Josipu Čižinskom, koji ga je upravo tih dana toplo preporučio za rad u Kominterni.
Titov partner ovog puta bio je samo Jakubovič, koji je u nomenklaturi NKVD-a bio iznad Ivana Karaivanova Špinera:
”Levi, pravo ime ne pamtim - član Politbiroa (CKKPJ), konobar u kafeu (Muk nije bio konobar). Ranije je bio direktor u nekom restoranu. Radio je u jednoj partijskoj organizaciji u Crnoj Gori, u gradu Kotor. Tad je radio dobro, u vreme kada partija nije imala vezu sa zemljom (1936-1938) rukovodio je organizacijom. Kod njega se oseća neka nekonspirativnost. On je držao sastanke (sa članovima KP) u svom stanu, što je bilo vrlo nekonspirativno. Svejedno, niko nije bio provaljen. U ophođenju s ljudima ovako postupa: s nižima je strog, a s višim ponizan. Ima toga u njemu. To su kod njega ostaci buržoaskog ponašanja. Njegov materijalni položaj nije loš, njegova žena ima novca. Ona ima dućan. (Ni ovaj podatak nije tačan, jer je Muk bio činovnik, a ne trgovac).
JAKUBOVIČ: - Kako član Politbiroa može da se bavi trgovinom? To nije prikladno.
- Pitajte Šmita (član CKKPJ Blagoje Parović), i ja mislim da ne priliči, no CK je bio dužan da ga kooptira u vreme kada sam i ja postao član. Ali, CK je rukovodila sledeća situacija: od 1932-1933. ljudi su se s nepoverenjem odnosili prema organizaciji, mislili su da u CK sede provokatori, jer je bilo mnogo provala. Da bi se steklo poverenje prema organizaciji, trebalo je privući takve ljude koji bi bili popularni kod radnika i seljaka, a on je bio veoma popularan među radnicima u Crnoj Gori. On koristi poverenje radnika i sitnih seljaka. Sada je on u Beču. Nezadovoljan je što su ga sada kooptirali (u CKKPJ). Misli da bi bio korisniji na radu u zemlji, gde bi živeo legalno.
Jakubovič: - Da li ste u Politbirou ili na nekom drugom mestu razmatrali to što se on sve vreme bavio trgovinom?
- Ne, nismo razmatrali.
Jakubovič: - Kako u CK može da bude čovek koji se bavi trgovinom, da li je o tome neko razmišljao?
- Ja sam tek u poslednje vreme počeo da razmišljam o tome i da razgovaram s nekim drugovima. To nije bila samo moja misao, već i Šmitova.
Jakubovič: - A ko ga je preporučio za člana?
- Mislim, Gorkić (Josip Čižinski, lider CKKPJ), jer ga zna kao radnika na partijskom radu i znao je da on aktivno radi.
Jakubovič: - A da li je Gorkić znao da se on bavi trgovinom?
- Mislim da on to nije znao.
Jakubovič: - Kako se saznalo da se bavi trgovinom?
- SAM je rekao da se njegova žena bavi trgovinom, da ima materijalna sredstva za život… (nečitka rečenica koja ne može da se dešifruje). Bio je uhapšen u vreme diktature (u Jugoslaviji 1929-1934) na dva meseca, na osam meseci, ali u zatvoru nije bio. Šmit treba da zna bolje o tome.
Jakubovič: - Treba se presabrati u odnosu na tog druga. Kako da u partiji ne postoji odredba da se članovi ne mogu baviti trgovinom. U Politbiro obično ulaze profesionalni revolucionari, u prvom redu radnici. A da Politbiro preporučuje trgovce - ne priliči. Drugo je ako trgovca mogu koristiti negde u organizaciji za konspirativne ljude. A partija ne može da se sastoji od trgovaca, naročito ne treba da ih ima u rukovodstvu. Da li ostali članovi Politbiroa i CK znaju da je on trgovac?
- Mislim da drugi nisu znali. Pred moj put ovamo (u Moskvu), on mi je to sâm rekao. Oskar komsomolac (član CKKPJ Karel Hudomalj) mi je rekao, da misli da ga nije trebalo predložiti u članstvo, da su nama potrebni radnici, a da je to ranije znao, takođe bi rekao da to nije u redu. I ja se slažem da to nije u redu.
Jakubovič: - Kakav autoritet on može da ima pred radničkom klasom kad je on trgovac? To nije autoritet za radnika. Za njega je u prvom redu autoritet ako mu je lider radnik.
On je nekoliko puta hapšen, ali nije dugo sedeo u zatvoru. U Moskvi nikada nije bio. U partiji je verovatno od 1919. godine.”
GODINU i po dana kasnije, 31. avgusta 1936, Tito je šefovima agenture NKVD-a u Kominterni dostavio još jednu ”karakteristiku” o Adolfu Muku Leviju. Iznad prvog reda ovog dokumenta, otkucanog na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, ukucana je i podvučena naznaka, ”Članovi Politbiroa”, a na kraju je mastilom, na ruskom jeziku, ispisana napomena: ”Podaci druga Valtera od 31/VIII 36.”
Ton je bio još rezolutniji: ”LEVI. Drug Levi je u zemlji (u Crnoj Gori) gde radi, veoma poznat i popularan. Kao član PB pokazao se nedozrelim za svoje funkcije. Politički nije sazreo. Po ranijem merilu rada bio je dobar radnik, ali za uslove obavljanja zadataka u PB - nije odgovarajući. Vrlo je predan, dobar drug, ali politički nije izgrađen. Znam da je dozvolio da se dogode greške jer nije mogao da se orijentiše. Znači da on nema političku perspektivu.
Drug Levi ima takvu osobinu da se prema licima na višem položaju odnosi snishodljivo, a licima na nižem položaju voli da komanduje.
Politički se on ipak razvija, bez obzira na svoje poodmakle godine. Što se tiče porodičnog života, može da posluži kao primer mnogim drugovima. U zemlji je boravio mnogo puta.”
Nekoliko dana posle Valterovog saopštavanja ”podataka” o ovom visokom funkcioneru KPJ Adolf Muk je na sastanku CKKPJ kritikovao tek okončan prvi veliki montirani proces u Moskvi na kome je Staljin osudio na smrt petnaestak svojih oponenata. Naredne 1937. Tito će ovog čoveka proglasiti ”političkim hohštaplerom” i ”za svagda ga isključiti iz redova Komunističke partije”. I javno ga žigosati što se ”za vrijeme procesa protiv trockističkih bandita u Moskvi 1936. godine” usudio da govori kako će ”strijeljanje tih ljudi nama samo škoditi”.
U martu 1943, Muka su streljali italijanski fašisti.

Borba za vrh partije

I KAD je stekao poverenje agenata NKVD u Kominterni, Tito je nastavio prisnu saradnju sa rezidentima Staljinove tajne policije u Moskvi. O tome rečito govore dva dokumenta koja je jula i avgusta 1936. represivnim organima sovjetskog režima predao o svom starom partijskom drugu, bivšem sekretaru CKKPJ, zagrebačkom novinaru Đuri Cvijiću, kome je Tito najoštrije zamerao što ”misli da je samo on sposoban da bude na čelu partije”.
Prvi dokument, svojeručno pisan na ruskom jeziku, Tito je 21. jula 1936. uputio Internacionalnoj kontrolnoj komisiji IKKI, Izvršnog komiteta Komunističke internacionale, odnosno Kominterne. Nazivajući Cvijića njegovim ilegalnim imenom Krešić, Tito u svom ”izveštaju” o ovom funkcioneru KPJ kaže:
”Po pitanju druga Krešića mogu da kažem sledeće: pred moj odlazak u SSSR 1935. godine, u razgovoru sa drugovima iz Biroa CK, a naročito sa drugom Gorkićem (Josipom Čižinskim), složili smo se da je Krešića potrebno skinuti sa rada po liniji KPJ; da je potrebno uticati na njega i pomoći mu da otkloni svoje nedostatke. Po dolasku u SSSR zajedno sa drugom Senjkom, predstavnikom KPJ pri IKKI, postupili smo u tom duhu. Krešić je učestvovao na sednici partijskog aktiva (u Moskvi). Dobio je neke zadatke i savesno ih ispunio. Na VII Kongresu KI drug Gorkić… (nejasan završetak rečenice). Delegacija KPJ na VII kongresu KI donela je odluku da on može da učestvuje i na sednici delegacije. Pri razmatranju njegovih ranijih grešaka i konačnoj odluci o njegovoj stvari, on je ponovo napravio ružan ispad protiv jednog člana delegacije, druga Gorkića. On je insistirao na sledećoj stvari - da je za to što je njegova žena isključena iz partije, i što je i on sam dobio ukor - kriv samo Gorkić koji ga progoni. Na osnovu takvog ponašanja Krešića, delegacija je donela odluku da se on odstrani i sa sednice i od svakog rada u KPJ privremeno.
ZA vreme boravka delegacije u Moskvi, drug Krešić je redovno posećivao delegata druga Željezara (člana CKKPJ Ivana Marića). Uticao je na njega, što je rezultiralo opozicionim raspoloženjem druga Željezara protiv rukovodstva. Drug Željezar je pod njegovim uticajem napisao i u Odeljenje za kadrove uputio jedan tekst - optužbu protiv rukovodstva KPJ. Iz ove činjenice se vidi da drug Krešić još nije otklonio svoje nedostatke i da bi njegova mržnja prema nekim članovima rukovodstva mogla da dovede do grupne borbe čim bi imao na koga da se osloni.
Posle isključenja druga Krešića od jugoslovenskih pitanja, ne vidi se da on ima nameru da se bavi obrađivanjem pojedinaca ili grupe, ali ima lošu osobinu da ponekad širi razne glasine. Nije poznato kako on saznaje neke stvari, kao na primer o dolasku Šmita (člana CKKPJ Blagoja Parovića) itd.
Po mom mišljenju, drug Krešić još nije zaslužio da se prekine njegovo posmatranje. On ima bolesnu ambiciju i misli da je samo on sposoban da bude na čelu partije. Da, on je sposoban i politički vrlo potkovan, ali boljševički nije raskrstio sa nasleđem sitnoburžoaskih nedostataka. Treba ga spasti za partiju. Za njega treba pronaći odgovarajuće zadatke u drugim uslovima.
21. VII 1936.
F. Valter
član CKKPJ

P. S. Drug Krešić je u mom prisustvu izjavio da on u to rukovodstvo partije nema poverenja.”
Četrdesetak dana kasnije, 31. avgusta 1936, Tito agentima NKVD opet upire prstom na konkurenta u borbi za šefa KPJ. Dokument je otkucan na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, a nosi naslov ”Stenogram podataka koje je o članovima CK(KPJ) i kandidatima za članove dao drug Valter”. U gornjem levom uglu stenograma na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, ukucana je šifrovana oznaka ”24”, a iza nje upisano ”10487/3 nt, 31/VIII 36.”
U OVOM dokumentu Tito o Đuri Cvijiću kaže:
”KREŠIĆ - bivši član CK i sekretar partije. Politički i teoretski dobro potkovan. Za vreme otvorenog pisma Kominterne 1928. godine (članovima KPJ) bio je jedan od prvih koji se saglasio sa tim pismom. Kasnije, na radu u Beču (za sovjetsku telegrafsku agenciju TASS) bio je u sukobu sa Biroom CK zbog isključenja njegove žene i kazni koje je dobio od IKK (Izvršni komitet Kominterne). Na zasedanju Kongresa (Kominterne) 1935. godine, delegacija KPJ je razmatrala njegov slučaj i budući da je pokazivao elemente frakcionaštva i istupio protiv člana CK druga Gorkića, delegacija ga je isključila iz rada KPJ.
Ponašanje druga Krešića u Moskvi (1934-1935) bilo je korektno. Nije bilo ispoljavanja elemenata frakcionaštva. Posle odluke delegacije koja se odnosi na njegov slučaj, drug Krešić počinje da ispoljava elemente grupašenja, što se ogleda u širenju raznih glasina o radu rukovodstva i o stanju partije u zemlji, mada on i nije bio u tesnoj vezi s partijom. Takve glasine on širi među (jugoslovenskim) emigrantima, kao što su Braun (Edo Kunštek), Veber i dr. Na pitanje druga Valtera koje mu je nedavno upućeno, šta misli o CK i celom rukovodstvu, kao i pojedinim ličnostima, drug Krešić je odgovorio da on u takav CK nema poverenja, a da druga Gorkića smatra krivcem za sve nedaće KPJ koje su je snašle u poslednje vreme. To znači da se on lično vrlo neprijateljski odnosi prema drugu Gorkiću. Isključivanje njegove žene (iz KPJ) poslužilo je kao povod za njegovo povlačenje iz CK. Odlučeno je da bude poslat ovamo. Tada je on, mimo odluke CK, poslao svoju ženu u zemlju, da bi se ona tamo pokazala radom, budući da je o tome imao svoje lično mišljenje.
Do 1935. godine aktivno je učestvovao u radu partije. Davali su mu ponešto da piše, bio je na liniji jugoslovenske partije.
Smatram da se nije otarasio svojih frakcionaških stavova.”
Godinu i po dana kasnije, februara 1938, Đuro Cvijić je uhapšen u Moskvi, gde je narednog meseca osuđen na smrt.


Obračun i sa mrtvima

GODINU dana pošto je agentima NKVD-a u Kominterni zavio u crno najobrazovanijeg jugoslovenskog komunistu, profesora Beogradskog univerziteta Simu Markovića, Tito je u Moskvi svojeručno, na ruskom, napisao jedan od najopskurnijih dokumenata u svojoj karijeri. Potvrđuje to i sam naslov ove Titove paskvile, napisane 23. septembra 1938. u Moskvi, baš u času kad je na sve načine pokušavao da dođe na čelo KPJ. A naslov glasi: ”Moj odnos sa osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije”.
U ovom dokumentu na Titovoj meti su se našla devetorica jugoslovenskih komunista, od kojih su sedmorica već bili mrtvi, a dvojica su još bili živi u Moskvi. Uskoro će i njih progutati mrak staljinističkih pogroma u ”prvoj zemlji socijalizma”, a u njihovom tragičnom kraju posebnu težinu su imale Titove diskvalifikacije koje im je izrekao.
Prve redove ovog potkazivačkog dokumenta Tito je posvetio Kamilu Horvatinu Petrovskom i Đuri Cvijiću Krešiću, koji su u prvoj polovini te 1938. već bili streljani u Moskvi.
”PETROVSKOG, Horvatin, Krešića, Đuka Cvijić, poznajem od 1927. g. kada sam došao iz unutrašnjosti Hrvatske u Zagreb. Posle partijske konferencije grada Zagreba 1928. godine, marta meseca, na kojoj sam dobio 30 glasova od 31, zahtevajući odlučnu borbu protiv leve i desne frakcije. Posle toga, odnosi sa Cvijićem i Horvatinom bili su vrlo uzdržani i hladni, naročito posle otvorenog pisma KI (Komunističke internacionale, Kominterne) članovima KPJ, u kojem je KI podržala naše nastupanje u Zagrebu protiv frakcionaških borbi u Jugoslaviji. Posle mog izlaska iz zatvora, 1934. godine, gde sam proveo šest godina, ponovo sam se sreo s Petrovskim u Beču, gde smo se obojica nalazili u PBCKPJ (Politbirou CKKPJ). Naši su odnosi i tu bili hladni i takvi su ostali do 1936. godine, kada sam otputovao u zemlju na zadatak. Već u Beču, zatim i u Moskvi, bilo je čestih slučajeva sukobljavanja između mene i Petrovskog, naročito zbog njegovog pijančenja i neozbiljnog odnosa prema radu kao člana CK, itd. Jednom rečju, smatrao sam da on, kao član rukovodstva, sramoti našu partiju i o tome sam često govorio nekim drugovima, kao što su Špiner (nkvdeovac Ivan Karaivanov), Šmit (Blagoje Parović), Senjko (Vladimir Čopić), itd. Napisao sam o tome i karakteristiku 1936. godine za Odeljenje kadrova (Kominterne).
KREŠIĆA sam samo nekoliko puta sreo u životu, u zemlji, a potom ovde, kad je on zajedno s nama radio na rezoluciji za VII kongres. Privatne veze s njim nisam imao i nisam hteo da govorim s njim o njegovim kombinacijama, mada se on često žalio na Gorkića (sekretara CKKPJ Josipa Čižinskog). Sve vreme sam na njega gledao kao na frakcionaša i nisam imao poverenja u njega.”
Šest meseci kasnije, marta 1939, Tito je i Horvatina i Cvijića posmrtno optužio da su ”u toku niza godina kočili razvitak partije i obezglavljivali pokret radničke klase Jugoslavije” i zbog toga ih isključio iz KPJ, a posle Staljinove smrti ovi nevini ljudi su u Moskvi rehabilitovani.
Posle Horvatina i Cvijića Tito se u ovom dokumentu obrušio na mrtvog Ivana Gržetića Flajšera:
”Flajšer, Gržetić. Prvi put sam ga sreo 1925. godine na oblasnoj (partijskoj) konferenciji u Zagrebu, gde sam se nalazio u svojstvu delegata radnika iz brodogradilišta u Kraljevici, kao i Okružnog komiteta (KP) Primorja. Kada sam 1927. godine stigao u Zagreb, često sam ga sretao u sindikatima, gde sam bio u svojstvu oblasnog sekretara metalskih radnika. Osim toga, često smo se sretali i na raznim partijskim konferencijama i sednicama. Tada o njemu nisam imao loše mišljenje, naprotiv. Samo mi se nije dopadalo što je voleo da popije. U vreme 'Otvorenog pisma KI', on je, sa većinom članova partije, bio protiv frakcionaških borbi. Na jesen 1934. godine ponovo sam ga sreo u Beču i moram da kažem da je on još tada na mene ostavio loš utisak. Bilo je u njemu nešto demoralizatorsko. Kada je došao u Moskvu u svojstvu predstavnika partije (KPJ u KI) ja sam ga bolje upoznao, i kakav je u radu i kakav u svakodnevnom životu. Odnosi su nam bili vrlo hladni i na leto 1936. godine, ja sam u KI, u Sekretarijatu (Vilhelma) Pika, postavio pitanje njegovog udaljavanja sa mesta partijskog predstavnika, jer on svojim ponašanjem, koje sam tada okarakterisao kao sabotersko, sramoti našu partiju. Međutim, nisam uspeo u tome, budući da su Gorkić i on opet sve sprečili. Moram da priznam da tada u njemu još nisam video neprijatelja, niti pokvarenog čoveka, kojeg treba uputiti na proizvodni rad i dati mu mogućnost da se popravi. Ovde u Moskvi, Flajšer i Petrovski su stalno bili zajedno i zajedno pijančili. Nalazeći se zajedno s njima u Predstavništvu (KPJ u Kominterni), obojicu sam ih imao protiv sebe i očekivao sam da budem poslat na rad u zemlji.”
ŠEST meseci kasnije Tito je i Gržetića posmrtno isključio iz KPJ.
Titov posmrtni obračun sa njegovim partijskim promoterom, sekretarom CKKPJ Josipom Čižinskim bio je detaljan i sistematičan:
”Gorkića sam prvi put lično sreo 1934. godine u Beču, pošto sam bio izašao iz zatvora. Primio me je i rekao da me je PBCK (Politibiro CKKPJ) izabrao za člana PB, pošto ima mnogo posla oko pripreme (četvrte) partijske konferencije. Rekao sam da sebe ne smatram dovoljno spremnim za tako visoku funkciju, jer sam šest godina živeo odvojen od spoljnjeg sveta i da osim toga drugovi u Zagrebu žele da pođem u Moskvu na 'Lenjinsku školu' i tako dobijem mogućnost da vidim svoju porodicu (suprugu Pelagiju Belousovu i sina Žarka). Odgovorio mi je da će mi svi oni pomoći i da ću svejedno putovati natrag u zemlju zbog pripreme oblasnih partijskih konferencija u Sloveniji i Hrvatskoj. Posle mesec dana otputovao sam natrag u zemlju na ilegalan rad, gde sam organizovao slovenačku partijsku konferenciju i na njoj učestvovao u svojstvu člana CK. Mesec dana po održavanju oblasnih partijskih konferencija otišao sam u Beč, gde sam proveo svega 14 dana, te po odluci PB opet bio upućen u zemlju na ilegalni rad i pripremu četvrte partijske konferencije. Krajem novembra 1934. godine izašao sam iz zemlje, stigao u Beč i podneo izveštaj o radu. Treba da dodam da su (partijski) drugovi u Zagrebu bili nezadovoljni time što me tako često odmah posle zatvora šalju u zemlju na ilegalni rad, i što nisam poslat u Moskvu. Oni su u tome videli saboterski napad na mene radi ponovnog slanja u zatvor. U to vreme, drugovi u Hrvatskoj nisu imali poverenja u CK i smatrali su da u njemu sede provokatori, jer su mnoge provale dolazile iznutra. Zbog toga su i prekinuli vezu s PBCK i samo zbog moje garancije opet su vezu uspostavili. Početkom januara (1935) otišao sam u SSSR.”
Glavne optužbe na račun Čižinskog tek su sledile.
 

http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2006-11-11&feljton=5589

                    štampaj stranicu                                                          Page last updated: 12-Nov-2006