Lozinka: Gospodin
U
poslednje vreme me proganja rec”gospodin”, pa je tako usla i u moj kompjuter
- kao lozinka, Ili kao virus, kako se uzme…
A ta rec, verovatno, ima neke veze sa mnom: presao sam pedesetu, stekao
imetak - mozda bi i sam hteo da postanem “gospodin”?!
Supruga cesto koristi onu frazu “gospodin covek”, a kada je pitam kako se to
postaje, onda nastane tisina – ili ona nece da oda tu tajnu ili i sama ne
zna. Ipak, verujem da ocena ispravna, jer je iz “bolje porodice”.
Jedini gospodin koga sam ja poznavao je bio “gospodin Djoka”. Tako su ga
zvali, cak i kada je ta rec zamenjena sa onom - “drug”. Gospodin Djoka je
bio predratni profesor, covek sa manirima, uvek u odelu… Sa suprugom je
ponekad govorio na nemackom, valjda je to bilo “cool”…
Imamo
sam i jednog daljeg rodjaka “gospodina”, ali je on nekako nestao, ne samo iz
njegovih fabrika, nego i iz porodicnih uspomena. Kazu da nas dvojica “licimo”,
ali moje uspomene ne idu tako daleko.
Kada bolje razmislim, znao sam jos jednog gospodina – profesora ruskog
jezika. Njega, mi gimnazijalci, nismo zvali “gospodin Joca”, nego samo “Joca”.
Svoje govore je uvek pocinjao recima “Pripalo mi je posebno zadovoljsvo…” a
svo vreme je uvijao svoje mrsave ruke, kao da pokusava da ih zagreje. Secam
se, takodje, da je stari profesor govorio da “pre rata” u gradsku kafanu
nije moglo da se udje bez kravate…
***
Idem cesto
, ovde
u Australiji, u setnju - u obliznji park. Kada je topao dan, ja “navucem”
uniformu za golf. A pravila su stroga: kragna ne sme da bude uzdignuta,
kratke pantalone moraju da budu u visini kolena a sokne ne smeju da budu
podvijene. A kao dokaz svoje individualnosti - stavim beli sesir.
I dok tako smerno hodam parkom, starije dame pocnu da me pozdravljaju.
Nakloni se i po koji dzoger. Ljudi prosto imaju potrebu da pozdrave “gospodina”.
Inace, mnogi od tih dzogera zive na racun drzave. Ne zele da rade. Dobijaju
dovojno novca za stan, mleko i “pirincane pahuljice”. A setnja parkom je,
ionako, besplatna. Kada ih vidim, kroz glavu mi cesto prostruji ona davno
naucena recenica iz pomenute gimnazije: “Drustvo ce biti dovoljno bogato da
ce svako raditi ono sto voli”.
U pocetku sam bio zbunjen tim pozdravima. A onda sam naucio da otpozdravim,
onako diskretno. Uz to, malo zastanem, a onda odvazno nastavim svoj put...
***
I dalje pokusavam da shvatim zasto supruga odbija da oda “tajnu”. Mora da je
u pitanju ljubomora. Dok su njeni svirali klavir, moji su pravili frule. A
sada, odjednom - “ON hoce da bude gospodin”.
Medjutim, kakav bi ja bio analiticar (koga "belosvetski bosovi" placaju
“suvim dolarima”) kada ne bi uspeo da "probijem” i tu tajnu! Evo, dakle,
rezultata: Gospodin je onaj ko je uvek gospodin. Na njega, nista, pa cak ni
“vreme”, ne sme da utice! A “detalji“ mogu lako da se “nabace” - kao ono sa
sesirom.
Ja, inace, za sada, retko nosim taj sesir. Drzim se izreke - "Budi ono sto jesi, da bi bio srecan"...
I evo, tu bi mogao da bude kraj moje price! Ali nije!
Brine me sta bi se desilo kada bi ja, onako ambiciozan, odjednom pozeleo da nosim frak!
Tesi me jedino to, sto ja nisam ambiciozan na isti nacin kao i suruga (ona, naime, i dalje masta da postane balerina). Ja sam neprestano “na zemji” i znam da su "Za frak potrebne tri generacije".
A taj broj “tri” je jedan veliki broj, koji povlaci jedno, takodje, veliko pitanje! Evo tog pitanja - za mene i za vas!
Da li je tacno da je svet toliko mnogo otisao ispred nas?
Džordž Petrović, Melburn, Australija